О нама

„Задужбина Николе Спасића је по свом обиму и значају једна од најуспешнијих „непрофитних предузетничких достигнућа“ свог периода, јер је имала разгранате делатности, добро усвојен систем „оплодње“ основног капитала и његовог улагања у приоритетне развојне потребе тадашње Србије. Ова задужбина може да буде модел за успостављање актуелног концепта задужбине у Србији као транзиционој држави са тенденцијом напретка као еворпским и светским интеграцијама.“ („Поруке времена прошлих“, Историја и традиција филантропије у Србији у XIX и XX веку, ауторке Бранке Павловић, 2007. година).

Тестамент

Својеручно написаним Тестаментом 9. фебруара 1912. године у Београду, трговац Никола Спасић (1838-1916), велики српски народни добротвор, завештао је своју непокретну и покретну имовину ради оснивања задужбине под својим именом за остваривање општих привредних циљева, и наложио својој Задужбини:

• да купи највеће звоно за Цркву Светог Саве, када буде подигнута и поклони га као његов дар (члан 13.);
• да подигну једну болницу у Београду „за коју врсту болести рекну санитети и када буде готова има се предати Општини београдској.“ (члан 14.).
• да подигну две болнице у унутрашњости „где је најпотребније као и један дом за сироте и изнемогле српске грађане, подигао Н. Спасић.“ (члан 15.).
• да одржавају Храм Светог Трифуна на Топчидерском гробљу који је за живота подигао, као и да се сваке године одржавају службу божију на дан Светог Трифуна – његове славе, као и помен свим његовим мртвима (члан 12.).

Са изричитим налогом: „но с тим да се само приходи издају на речене циљеве а главница не сме да се утроши, а непокретно имање не сме се задужити и продати.“ (члан 17.).

Чланом 22. одредио је извршиоце свог Тестамента и чланове Управог одбора Задужбине, и то:

1. Тихомиљ – Тића Ј. Марковић, гувернер Народне банке;
2. Илија Д. Марић, трговац;
3. Др Војислав – Воја С. Вељковић, бивши министар финансија и директор Врачарске задруге;
4. Михаило – Мика И. Драгићевић, директор Прометне банке;
5. Тодор Ј. Мијајиловић, трговац,

којима је наложио да: „Брижљиво одржавају непокретно имање из прихода, а ресто прихода да се троши на задужбнске циљеве, сви папири да се продаду поступно са повољним курсом, а по одбитку легата и осталих трошкова од добивеног новца ресто да се да Управи фонда на приплод“.

Именовани Одбор „Управљаће овом мојом задужбином самостално и независно од свих земаљских власти и они ће по својој савести и увиђавности, а према духу времена и потребама одређивати колико ће се и када на коју грану земаљске привреде трошити из прихода (члан 18.) …. а када се упразни које место од чланова то ће остали изабрати другог на место онога који је умро или одступио.“ (члан 19.).

Непокретна имовина Николе Спасића коју је дао за оснивање Задужбине састојала се од пет зграда, и то:

1. Кнеза Михаила број 19.
2. Обилићев венац број 17.
3. Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1.
4. Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8.
5. Кнеза Михаила број 47 (улична и дворишна), Николе Спасића број 2 и 2а, Краља Петра број 18.

Кућа бр. 19 подигнута је на земљишту (плацу) површине 1.577 метара. Никола Спасић је 1910. године купио кућу у Кнез Михаиловој улици број 19, која је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове, а имала је велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. Кућа је грађена око 1875. године по пројекту Александра Бугарског. Пројекат доградње урадио је Никола Несторовић око 1910. године, а Никола Спасић је 1913. године на овом великом комплексу подигао ново здање које је имало партер и два спрата из Обилићевог венца број 17 и са делом према улици Кнеза Михаила било повезано бочним крилима, тако да је добијен тзв «Спасићев пасаж», који је имао капије и био покривен стакленом куполом.

Кућу бр. 33 подигао је сам  Никола Спасић 1889. године по пројект арх. Косте А. Јовановића, као стамбено-трговачку двоспратницу на земљишту које захвата 1.620 м². У тој згради је пок. Никола Спасића становао.  Сама зграда проглашена је за споменик културе и културно добро од великог значаја за Републику Србију (Сл. гласник СРС, бр. 14/79).

Кућа бр. 37 подигнута као једноспратница пре 1876. године, други спрат је дозидан пре 1889. године, а 1961. године трећи и четврти. Компонована је као угаони објекат на двема улицама Кнез Михаиловој и Вука Караџића.

Ову кућу Никола Спасић је Тестаментом из 1912. године оставио свом синовцу Николи С. Спасићу, али је касније 24. августа 1915. године, у Крушевцу, као ратни избеглица, дивећи се националном отпору нашег народа и херојској слави наше војске изменио Тестамент и тим својим непокретним имањем и зградом у улици Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8 основао своју Задужбину под називом Дом српског народног инвалидског фонда Свети Ђорђе – Задужбина Николе Спасића“.

Кућа бр. 47 била је позната под именом „Слога“, имала је приземље и један спрат, а саграђена је на парцели која је имала површину од 2.077 метара. Никола Спасић је зграду купио 1910. године, а Управни одбор је 1930. године срушио стару зграду „Слога“ и саградио зграду по пројектима арх. Јосифа Најмана, која излази на три улице, Кнеза Михаила, Николе Спасића и Краља Петра и која има приземље, четири спрата и таван.

Покретна имовина, према саопштењу Управног одбора из 1920. и 1922. године састојала се од:

1. 290 акција Народне банке, по 500 дин. номиналне вредности, са каматним купоном број 6 и дивидендним купоном бр. 2;
2. 30 акција Београдске задруге, по 250 дин. номиналне вредности, са купном бр. 13;
3. 247 акција Београдске трговачке банке, по 100 дин., са купоном број 19;
4. 662 акције Прометне банке, по 100 дин., са купном бр. 18;
5. 100 акција Задруге за подизање зграда, по 100 дин., са купоном број 5;
6. 30 акција Црногорске банке, по 200 круна номин. вредности, са купоном бр. 8;
7. 50 акција Осигуравајућег друштва „Србија“, по 200 дин.;
8. 7 акција Лесковачке удеоничке штедионице, по 100 дин. са купоном бр. 10 и
9. 20 комада дуванских лозова (тачно означених серија и бројева), по 10 дин. номиналне вредности.

Стварна, берзанска вредност још у то време била је знатно већа.

Никола Спасић је Тестамент дао Народној банци на чување, која је сву своју документацију изнела из Србије за време рата, па је на тај начин и Тестамент сачуван од пропасти, срећом по опште добро.

Тестаментом из 1912.  године, Никола Спасић је својој супрузи Наки, у пуну својину, оставио своје пољско имање на Топчидерском брду са зградама на њему, затим сво покућство, кола и коње, 24.000,00 динара годишње на име удовичког уживања, бесплатно коришћење штале и шупе у Југовића улици број 6, бесплатно становање у стану у његовој породичној кући, у улици Кнеза Михаила број 33, као и приходе од још три стана у истој кући („Додатак тестамента“ од 04. фебруара 1915. године), с тим да ово право може користити за живота или преудаје.

Синовици Видосави и њеној деци оставио је имање у Југовића улици број 6, с тим да исто користи и синовица Анка, до своје смрти. Осталим сродницима завештао је незнатне новчане износе.

Никола Спасић је преминуо  28. новембра 1916. године на Крфу.

Рад Задужбине Николе Спасића

Рад Задужбине Николе Спасића може се поделити на три временска периода.

Први период је оснивање и рад до 1959. године, када је целокупна имовина Задужбине Николе Спасића национализована, други период је од национализације имовине до 2012. године и трећи период од 2012. године до данас.

Рад Задужбине Николе Спасића од оснивања до национализације (1920—1959)

Више од годину и по дана после смрти пок. Спасића о имовини се нико није бринуо. Многе просторије су биле реквириране за војне и приватне потребе, па су биле изложене оштећењу и упропашћивању. На залагање др Михаила – Мике Поповића, бившег министра финансија, окупациони Грађански суд за град Београд поставио је за стараоца целе Спасићеве заоставштине Добру С. Петковића, београдског адвоката, и др Милорада Поповића, доцента, па професора Универзитета у Београду. Стараоци су уведени у дужност 21. маја 1917. године.

Стараоци су вршили своју дужност до 27. априла 1920. године, када је старатељски судија донео одлуку којом је наредио да се Управа имања пок. Николе Спасића преда на слободно руковање лицима, које је покојник именовао у свом Тестаменту као његове извршиоце.

На првом састанку који одржан 30. априла 1920. године, извршено је конституисање Управног одбора, а за председника изабран је Тихомиљ Ј. Марковић, а за подпредседника Михаило Драгићевић. Управни одбор је затим изабрао задужбинског адвоката названог „пуномоћник“, који је вршио дужност управника и био извршни орган, а њему као помоћника једног надзорника или стараоца задужбинског имања, затим хонорарног књиговођу и по једног настојника за сваку зграду, као и техничко лице за одржавање постројења централног грејања и ложача. На тај начин је на првом састанку Управног одбора образована цела Управа, чије је уређење са незнатним изменама остало исто и наредних година. Зато се 30. април 1920. године са правом има сматрати као почетни дан рада Задужбине Николе Спасића.

Треба имати у виду да Задужбина још увек није правно постојала, јер Тестамент, којим се оснива, није био судски оснажен.

Госпођа Нака Спасић, супруга пок. Николе Спасића, није оспоравала Тестамент, јер „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу?“, али су остали законски наследници изражавали незадовољство оним што им је Никола Спасић оставио, па су чак изражавали намеру да поднесу тужбу ради оспоравања Тестамента.

Претила је објективна опасност да се парнични спор отегне у недоглед, па су извршиоци Тестамента – Управни одбор предузео тежак и важан задатак да пронађе начин да задовољи незадовољне наследнике и избегне свако оспоравање важности Тестамента.

Већ на другом састанку Управног одбора одржаног 8. 6. 1920. године, усвојен је споразум са наследницима, по којим су они добили веће суме новца од износа одређеног у Тестаменту, и сагласили се да признају Тестамент пок. Николе Спасића.

Укупно је исплаћено сродницима пок. Николе Спасића 314.000,00 динара, али их је Управни одбор и касније новчано помагао, обзиром да су неки од њих запали у велику оскудицу.

Министарство просвете је 06. октобра 1920. године одобрило постигнут споразум са наследницима „што су сва споменута лица најближи сродници добротвору Спасићу, што се налазе у оскудном стању у овим тешким приликама и што ће се овим поступком брзо окончати расправа питања о важности Тестамента пок. Н. Спасића“.

Дана 25. новембра 1921. године судија неспорних дела донео је распоредно решење под М. Бр. 13.598, које је постало извршно 31. јануара 1922. године.

На основу овог правоснажног распоредног решења Управни одбор је 08. фебруара 1922. године упутио молбу Задужбинском одељењу Министарства просвете да по члану 3. Закона о задужбинама „утврди правно постојање ове Задужбине“.

Указ о одобрењу задужбине потписан је тек 4. децембра 1922. године и објављен у бр. 4 Службених новина од 4. 1. 1923. године:

МИ
АЛЕКСАНДАР I

по милисти Божјој и вољи Народној
Краљ Срба, Хрвата и Словенаца

На предлог Нашег Министра Просвете, у до-
говору са Државним Саветом и на основу чл. 3
Закона о задужбина, одобравамо:
да се оснује задужбина под именом:

„Задужбина Николе Спасића, за подизање бол-
нице и дома за сироте и изнемогле српске грађане
и на опште привредне циљеве.“

Наш Министар Просвете нека изврши овај указ.

4. децембра 1922. год.                           АЛЕКСАНДАР, с. р.

Београд

Министар Просвете,

Св. Прибићевић, с. р.

За време Првог светског рата све зграде Задужбине Николе Спасића биле су јако оштећене, нешто бомбардовањем, а још више употребом просторија за разне војне потребе, како у време окупације, тако и више месеци после ослобођења. Оправке су биле хитне и замашне, па је Управни одбор предузео све како би испоштовао налог Николе Спасића да „брижљиво одржава непокретна имања“.

Управни одбор је донео одлуку да сруши постојећу зграду „Слога“ у улици Кнеза Михаила број 47 и сагради нову, која би имала приземље, четири спрата и таван, иако је Никола Спасић наложио да се на тој згради  надгради један спрат. Овакву одлуку Управни одбор је донео на основу извештаја Техничке комисије, која је утврдила да би ојачање темеља и реконструкција зграде изискивала велике трошкове, тако да би рационалније било да се подигне нова, знатно виша зграда.  Пројекте за изградњу зграде  израдио је Јосиф Најман, а зграда је завршена 1. октобра 1930. године.

Пошто је грађење зграде у улици Кнеза Михаила број 47 захтевало велика финансијска средства, Управни одбор је тек по завршетку исте, био у могућности да почне са остварењем завештања пок. Николе Спасића.

Поштујући жељу Николе Спасића Задужбина Николе Спасића саградила је:

• „Градску болницу“ у Београду са 100 кревета, нуклеус садашњег КБЦ „Звездара“. Болница је завршена крајем 1935. године, а примила је прве болеснике 1. децембра 1935. године.
• Болницу у Куманову са 60 кревета, која је саграђена такође 1935. године, а прве болеснике примила је 11. августа 1935. године.
• Дом за изнемогле грађане у Књажевцу са 36 кревета, који је завршен 26. маја 1935. године, а прве штићенике примио је 25. јула 1935. године.
• Болницу у Крупњу, чија градња је започета 1934. године и после много одлагања, због недовољне ефикасности надлежних органа, завршена тек 1938. године.

Жеља пок. Николе Спасића да његова Задужбина купи једно највеће звоно и поклони као његов дар Храму Светог Саве до данас није испуњена. Разлог за то је чињеница да је Задужбина убирала приходе од своје имовине све до 1958. године, када јој је целокупна имовина национализована. До национализације имовине Храм није био саграђен, а после национализације Задужбина једноставно није имала средстава да купи највеће звоно.

Рад на унапређењу народне привреде представља за његову Задужбину главни и трајни задатак. Управном одбору дато је либерално и широко овлашћење, али и велики и тежак задатак да „самостално и независно од свих земаљских власти по својој савести и увиђавности, а према духу времена одређују, колико ће се и када на коју грану земаљске привреде трошити из прихода“.

Још од почетка рада Управни одбор је донео начелне одлуке да сваки подухват Задужбине треба јасно да носи обележја општег привредног интереса, а не личне користи.

Опште привредне циљеве Задужбина Николе Спасића остваривала је:

1. Оснивањем покретних (амбулантних) домаћичких школа.
   Први осмонедељни течај одржан је 23. септембра 1935. године у Тополи, а 18 полазница је на крају полагало испит и добиле су сведочанство и по један брош. Овакви течајеви су одржавани годинама широм Србије.
2. Заснивањем сортиментних воћњака (јабука, крушака, кајсија и бресака у Бановинским расадницима, Крагујевцу – Гружи, Рековцу, Тетову, Севојну, Губљу, Горњем Милановцу, Битољу, Прокупљу, Аранђеловцу, Кавадару.).
3. Сађењем винограда сортама грожђа „јулски мускат“ (чабски бисер), „златна шасла“ (племенка) и „афус – али“.
4. Мерама за побољшање израде разних врста сирева и кајмака.
5. Грађењем сило-јама за укишељавање сточне хране и ђубришта за ваљано неговање стајског ђубрета.
6. Приређивањем течајева за разумно и напредно пчеларење.
7. Приређивањем течајева за производњу раног и позног поврћа и цвећа.
8. Помагањем Српског привредног друштва „Привредник“.
9. Издавањем „Привредног летописа Задужбине Николе Спасића“.
10. Изградњом „Спасићевог изложбеног павиљона“ на Старом Сајмишту у коме је 11. септембра 1937. године свечано отворен Први београдски међународни сајам. Саграђен је по пројекту Александра Секуловића и заштићен у оквиру комплекса „Старо сајмиште“ који је проглашен за културно добро (Сл. лист града Београда, бр. 16/87).Објекат је кружне основе са наглашеним улазним делом правоугаоне основе. Поред класичних изложбених просторија Павиљон је обухватао и галерију са специјалним полузениталним осветљењем. Површина Павиљона износила је 1.320 м², а основна намена објекта је изложбени простор. Изграђен је у стилу арт декоа, антологијски пример српске међуратне архитектуре, било је то прво здање града Београда на левој страни реке Саве, својеврсна претходница онога што ће касније постати Нови Београд. Павиљон је касније дозидан.

Рад Задужбине Николе Спасића после национализације имовине (1959—2012)

Управни одбор Задужбине је несметано и самостално управљао завештаном имовином, стриктно поштујући вољу Николе Спасића изражену у тачки 20. Тестамента „да првенствено брижљиво одржавају непокретна имања из прихода, а тек остатак прихода троше на задужбинске циљеве“.

Међутим, 1956. године донета је Уредба о управљању стамбеним зградама којом је прописано да кућни савети зграда преузимају све функције одржавања и оправки зграда. Задужбина је била приморана да преда Кућним саветима сву документацију – уговоре о закупу пословних просторија и станова, инвентар, уговоре са настојницима и помоћним особљем.

На основу донетих прописа, од априла 1957. године, Задужбина је примала само 10% бруто закупнина од пословног простора и 4% од станова.

Комисија за национализацију је 1959. и 1960. године донела Решења о национализацији Н. 916/59 и Н. 3814/59, којима је утврђено да је на дан 26. децембра 1958. године, национализована и постала друштвена својина комплетна имовина Задужбине – свих пет зграда у Београду (Кнеза Михаила број 19, Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1, Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8, Кнеза Михила број 47 и Николе Спасића 2 и 2а, Краља Петра број 18), укупне површине око 12.000 м².

Задужбини је остављен у својину део стана број 17 у улици Кнеза Михаила број 47 у Београду, површине 68 м², који је наставила да користи као свој канцеларијски простор.

Задужбина Николе Спасића противила се национализацији својих зграда и у жалбама и другим правним лековима истицала је да се ради о задужбинској имовини чији се приходи, по жељи завештаоца могу трошити искључиво за опште добро српског народа – на опште привредне циљеве и подизање болница.

Међутим, имовина је ипак национализована, јер је Секретаријат за законодавство стао је на становиште да се „све непокретности задужбине сматрају имовином грађанских правних лица и ни у какву другу категорију се та имовина не може ставити“.

Неспорно је, да је после национализације, коришћење имовине Задужбине Николе Спасића било супротно вољи оснивача, јер приходи од исте нису употребљавани за опште привредне циљеве, за подизање болница и домова за старе, ни за куповину највећег звона за Храм Светог Саве, већ за потребе Градске општине Стари град.

Упркос одузимању свих пет зграда и прихода од истих од стране државе,  Задужбина је наставила са радом и остварењем својих циљева због којих је основана, али у веома смањеном обиму, у складу са приходима које је имала.

Задужбина је куповала и поклањала саднице ораха, лешника и шљива, организовани су одласци врхунских стручњака на лице места ради давања савета и праћења рода (Зајечар, Власотинце, Прешево, Бујановац), у сарадњи са Покретом горана пошумљавана су земљишта, помагана су истраживања за испитивање могућности прављења страних сирева „рокфор“ и других. Додељиване су и даље награде најбољим узгајивачима аутохтоних раса стоке на пољопривредним сајмовима.

Допринела је отварању Керамичког одељење Академије примењених уметности у Београду и дуги низ година га помагала.

Награђивани су најбољи лекари и болничарке, финансирано њихово усавршавање и специјализација, а даване су и награде најбољим студентима сваке године студија Медицинског и Пољопривредног факултета Универзитета у Београду.

Новчано је помаган Храм Светог Мученика Трифуна – Задужбина Николе Спасића, даван помен пок. Николи Спасићу и свим његовим мртвима сваке године.

Али тек доношење Закона о допуни закона о становању (Сл. гласник РС број 46 од 29. 12. 1998. године) којим је предвиђено да „закупнине за станове који припадају задужбини која је обновила рад припадају тој задужбини“, омогућило је Задужбини Николе Спасића да повећа своје приходе, а самим тим да у знатно већој мери оствари циљеве, иако и даље висину закупнине у тим становима одређује држава.

Тако су од 2000. године купљени и дати као донација бројни апарати и медицинска опрема Клиничким и Здравственим центрима, као и Домовима здравља у Републици Србији.

Донације су добили:

Клинички центар Србије, Институт за гинекологију и акушерство, Београд; КБЦ „Звездара“, Центар за педијатрију „Др Олга Поповић Дедијер“, Центар за пулмологију, Клиника за геријатрију, Центар за гинекологију и акушерство, Клиника за уво, нос и грло; КБЦ Земун, Болница за гинекологију и акушерство; КБЦ Нови Сад; КБЦ Крагујевац; ГАК „Народни фронт“; Здравствени центар Књажевац; Здравствени центар „Јужни Банат Панчево; Здравствени центар Ужице; Здравствени центар „Свети Лука“ Смедерево; Здравствени центар „Студеница“ Краљево; Здравствени центар „Суботица“; Здравствени центар  Ваљево;  Здравствени   центар  Кладово; Здравствени центар Бор; Универзитетска дечја клиника, Београд; Институт за реуматологију, Београд; Институт за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“, Нови Београд; Институт за неонатологију, Београд; Дом здравља Власотинце; Дом здравља Владичин Хан; Дом здравља Куршумлија; Дом здравља Лозница; Дом здравља Трговиште; Дом здравља Мерошина; Дом здравља Шабац; Дом здравља Бела Паланка; Дом здравља „Др Добривоје Гер. Поповић“, Александровац; Дом здравља Крупањ; Дом здравља Ивањица; Дом здравља Димитровград; Дом здравља Дољевац; Дом здравља Лебане; Дом здравља „Др Јован Ристић“, Бабушница, Дом здравља Медвеђа; Дом здравља Гаџин Хан; Дом здравља Босилеград; Дом здравља Бојник; Здравствени центар Бор; Друштво за бригу о старим лицима општине Стари град; Дом здравља Димитровград; Дом здравља Бела Паланка; Дом здравља Голубац, Дом здравља Сокобања; Дом здравља Нова Варош, Здравствени центар Сурдулица, ОЈ Дом здравља Сурдулица; СОС Дечје село, Краљево; Завод за хитну медицинску помоћ Ниш, Јована Станковић, Власотинце; Дом здравља „Др Верољуб Цакић“ Мајданпек; Здравствени центар Врање, ОЈ Општа болница; Дом здравља Шид; Дом здравља Житорађа; Завод за здравствену заштиту судената Ниш, Специјална болница Рибарска Бања; Општа болница Лозница.

У периоду када је грађевински завршен Храм Светог Саве, Задужбина није имала финансијских могућности да купи највеће звоно за Храм, како је то наложио у свом Тестаменту оснивач, али је 2011. године даровала Храму Светог Саве износ од 1.000.000,00 динара, за израду и монтажу све четири иконе на иконостасу у Цркви Светог кнеза Лазара у крипти Храма. На овај начин Задужбина је постала велики донатор и добила Грамату Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, коју је потписао Патријарх Иринеј лично.

Већ 29 година Задужбина Николе Спасића награђује најбољег студента сваке године студија и дипломираног студента Медицинског и Пољопривредног студента Универзитата у Београду. Плакете и новчане награде студентима се уручују на свечаној додели награда.

После национализације, поред рада на остваривању циљева које је оснивач одредио, основни задатак Управног одбора Задужбине Николе Спасића био је заштита и повраћај национализоване имовине Задужбине.

Почетком 90-их година прошлог века Задужбина Николе Спасића затражила је да се станови у зградама задужбина изузму из откупа станова, јер неке београдске општине нису дозвољавале откуп, а неке јесу. То је законски регулисано тек доношењем Закона о допунама Закона о становању (Сл. гласник РС, бр. 16/97), када је откуп станова у зградама задужбина које су обновиле рад забрањен.

Задужбина Николе Спасића је такође предложила да се забрани откуп не само станова, већ и пословног простора који се налази у национализованим зградама задужбина. Овај захтев је усвојен, па је приликом доношења Закона о посебним условима продаје одређених непокретности у државној својини одређено: „не може се продати под условима прописаним овим законом пословни простор који је припадао задужбини, односно који је предмет легата.“ (Сл. гласник РС, бр. 54/99 од 22. 12. 1999. године), а у Закону о посебним условима продаје одређених непокретности у државној својини ради измирења обавезе Републике Србије по основу девизне штедње грађана из зајма са привредни развој у Републици Србији (Сл. гласник РС, бр. 25/2000) постоји иста одредба.

Надлежни органи су годинама одбијали захтеве Задужбине да јој се врати имовина, или се противили повраћају, као и захтевима Задужбине за враћање прихода од пословног простора, који су неупоредиво већи од закупнина за станове.

Градска општина Стари град тражила је поништење Решења Министарства културе 022-4564/94-03 које је донето на основу Правилника о утврђивању станова који се изузимају од откупа у зградама задужбина које би могле обновити рад (Сл. гласник РС, бр. 29/94), а којим је враћена имовина Задужбини Николе Спасића.

Врховни суд поништио је враћање имовине Задужбини Николе Спасића, а касније је Министарство културе донело ново Решење о регистрацији Задужбине, која је уписана под редним бројем 1 у Регистру задужбина, али без повраћаја имовине Задужбини.

Ради добијања правног легитимитета да учествује у поступцима у којима је предмет имовина Задужбине Николе Спасића и права на њој, Задужбина је поднела захтев Градској општини Стари град да буде носилац права коришћења и управљања на становима у зградама Задужбине. Неколико година од поднетог захтева, после добијене писмене сагласности Републичке дирекције за имовину РС, Градска општина Стари град и Задужбина, дана 10. 12. 2009. године, закључиле су и овериле у суду Уговор о давању станова на коришћење Задужбини Николе Спасића, без накнаде, на одређено време, на период од 15 година, и то 63 стана, укупне површине 5.429 м², који се налазе у зградама Задужбине у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 47 (улична и дворишна зграда), Николе Спасића 2 и 2а и Краља Петра број 18.

Захтев Задужбине Николе Спасића за добијање прихода од издавање локала и пословног простора у зградама Задужбине је одбијен и закупнине је наставила да прима Градска општина Стари град.

Задужбина Николе Спасића је у више наврата предлагала Влади Србије, Председнику Србије и Парламенту да се донесе пропис или уредба којима ће се забранити продаја, отуђење или пренамена национализоване имовине свих задужбина, до доношења Закона о реституцији. Разлог за подношење предлога за доношење ове забране је све чешће отимање задужбинске имовине од стране моћних појединаца и приватних предузећа. Поједине задужбине су и формално престале да постоје због губљења национализоване имовине, а неке зграде задужбина су и срушене, како би нови власници саградили нове зграде. Али, и поред подршке овом предлогу од стране Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и осталих задужбина, предложена забрана није благовремено донета.

Коначно, на предлог Задужбине Николе Спасића, у Закон о задужбинама и фондацијама (Сл. гласник РС 88/2010) унета је одредба да се „забрањује отуђење и оптерећење имовине која је одузета задужбинама у периоду од 1945. године до доношења закона којим се уређује враћање одузете имовине и накнаде за одузету имовину.“

У даљем тексту указаћемо бројне покушаје да се национализована имовина Задужбине Николе Спасића претвори у приватну својину.

Тек основано Удружење ратних и војних инвалида поднело је тужбу Врховном суду против Решења Министарства културе којим у састав Задужбине Николе Спасића улази и зграда „Дом српског инвалидског фонда – Задужбина Николе Спасића“ у улици Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8, тражећи да им зграда припадне! Пресудама Врховног суда овај захтев је одбијен као неоснован (2000).

Зграда у улици Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1, коју је саградио и у њој становао Никола Спасић, а која је иначе проглашена за непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију, више пута је била предмет покушаја да из државне својине пређе у приватне руке, наравно по багателној цени.

Први пут се то догодило јула 2005. године, када је Четврти општински суд у Београду проценио зграду у улици Кнеза Михаила број 33 знатно испод тржишне цене и заказао јавну дражбу – продају зграде, због дуга предузећа „Југоелектро“ предузећу ИЗОЛАТОРНИ ЗАВОД из Лавова, Украјина. Иако држава Србија, а ни Градска општина Стари град, зграду нису продали предузећу „Југоелектро“, већ само дали на коришћење у својству дугогодишњег закупца, предузеће „Југоелектро“ је  успело да се бесправно укњижи у Катастар непокретности, као власник целе зграде, без документације предвиђене законом.

Тек након конференције за медије, коју је Задужбина одржала у Медија центру и указала на бесправност целог поступка за продају зграде, јавна дражба је отказана.

Две године касније, средином 2007. године, покушано је преузимање предузећа „Југоелектро“ од стране предузећа „CITY STORY PLUS“, које су за ту прилику основали Ненад Ђорђевић и Миомира Хрељец са капиталом од 500 евра, достављањем јавне понуде за куповину свих акција тог предузећа. Очигледно је било да је разлог куповине акција, стицање својине на бесправно укњиженој задужбинској згради у улици Кнеза Михаила број 33, као својина предузећа „Југоелектро“.

Опет је Задужбина Николе Спасића била та која је својим деловањем и медијском кампањом успела да спречи преотимање зграде Задужбине.

Пошто куповина акција није успела, предузеће „РЕЗИМЕ“ у већинском власништву Миомира Хрељеца, крајем те исте 2007. године, на основу уговора о закупу са предузећем „Југоелектро“, без икаквих грађевинских и осталих неопходних дозвола, адаптирало је део зграде Задужбине у улици Кнеза Михаила број 33 и претворило је у хотел. Почели су да рекламирају „свој хотел“ и примају госте.

А због спорости и незаинтересованости надлежних инспекцијских и других државних органа, правоснажана решења о рушењу и повраћају у пређашње стање ни после шест година од доношења, закључно са 2013. годином, нису спроведена, а не зна се да ли ће икада бити извршена.

Градска општина Стари град је 1998. године закључила уговор о ревитализацији тзв. Спасићевог пасажа који се простире од зграде у улици Кнеза Михаила број 19 до зграде у улици Обилићев венац број 17. По том уговору о ревитализацији пасажа и изградњи ТЦ Миленијум, део постојећих локала, који су одузети од Задужбине Николе Спасића, су срушени а затим током градње ТЦ Миленијум обновљени, али се за један број не зна да ли су остали у државној својини или су прешли у приватне руке.

По том уговору инвеститори су били дужни да обнове постојећу фасаду у пасажу и на згради Обилићев венац број 17, са свим декоративним украсима, који су постојали на истој.

Петнаест година пошто је ТЦ Миленијум изграђен, локали и станови  су продати, стара фасада није обновљена, а не зна се ни где су скинути деокоративни елементи фасаде.

У овом периоду било је још неколико одузимања задужбинске имовине, тако што су појединци и предузећа некако успели да постану власници станова и пословног простора у зрадама, као и делова тавана, подрума и других просторија у зградама Задужбине Николе Спасића. У свим тим случајевима Градска општина Стари град и други надлежни државни органи нису показали неопходну заинтересованост и спремност да заштите национализовану задужбинску имовину, која је тада била у државној својини, иако им је то била законска обавеза.

Поред ових конкретних послова на остваривању циљева Задужбине и заштити и повраћају њене имовине, Задужбина Николе Спасића је учествовала и у заједничким акцијама, које су имале за циљ заштиту задужбинске и приватне имовине, одузете од стране државе по основу национализације и других прописа.

Рад Задужбине у периоду од 2012. године – реституција имовине

Закон о враћању одузете имовине и обештећењу (Сл. гласник РС бр. 72/2011, 108/2013, 142/2014 и 88/2015), који је на снази од 6. 10. 2011. године, у члану 1. прописао је услове, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину, која је на територији Републике Србије одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину.

Чланом 5., став 1, тачка 2, прописано је да право на враћање имовине или обештећење има задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник.

Чланом 62. предвиђено је да од ступања на снагу овог Закона имовина која је одузета бившим власницима, а по одредбама овог закона може бити враћена, не може бити предмет отуђивања, хипотеке или залоге, до правоснажног окончања поступка по захтеву за враћање. Акт отуђења и оптерећења имовине, који је супротан одредбама овог члана је ништав.

Дана 02. 07. 2012. године Задужбина је поднела Захтев за враћање национализоване имовине Агенцији за реституцију, и то за свих пет стамбено-пословних зграда у улици Кнеза Михаила број 19, Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1, Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8, Кнеза Михаила 47 (улична и дворишна зграда) са улазима из Краља Петра број 18, Николе Спасића број 2 и 2а.

Захтев је написан на 30 страна и уз исти је приложена сва потребна документација за враћање одузете имовине Задужбине Николе Спасића, која је национализована Решењима Н. 916/59 и Н. 111/60.

Због величине имовине, Агенција је раздвојила поступак на четири посебна предмета.

1. Делимичним Решењем број: број: 46-007199/2012 од 12. 12. 2012. године, које је постало правоснажно и извршно 3. 1. 2013. године, враћена је имовина и утврђено право својине Задужбини Николе Спасића на 50 станова, укупне површине 4.304 м².
2. Делимичним Решењем број: 46-007197/2012 од 12. 12. 2012. године, које је постало правоснажно и извршно 3. 1. 2013. године, враћена је имовина и утврђено право својине Задужбини Николе Спасића на 14 станова, укупне површине 986 м².
3. Делимичним Решењем број: 46-007198/2012 од 18. 5. 2015. године, које је постало правоснажно и извршно 15. 6. 2017. године, након што је Пресудом Управног суда 9. У. 15798/15 од 15. 6. 2017. године, одбијена тужба Градске општине Стари град, које је оспоравала донето решење Агенције за реституцију о враћању локала, Задужбини је враћено у својину 6 локала у згради у улици Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1, укупне површине 1.028 м².
4. Делимичним Решењем број: 46-007199/2012 од 27. 6. 2016. године, које је постало правоснажно и извршно 27. 6. 2017. године, Задужбини је враћено у својину 12 локала у згради у улици Кнеза Михаила број 47 (улична и дворишна зграда), са улазима из Краља Петра број 18, Николе Спасића број 2 и 2а, укупне површине 1.598 м².

Наведеним решењима Задужбини је враћено укупно 7.916 м², у својину, и то 64 стана, укупне површине 5.290 м² и 18 локала, укупне површине 2.626 м². 

Горе означени станови су враћени у својину Задужбини Николе Спасића, с тим што сви закупци на неодређено време у тим становима, настављају да користе станове, по Закону о становању, под истим условима и правима, као и пре враћања станова у својину Задужбине.

Државни органи и даље одређују висину закупнине у тим становима, као што су то чинили и пре него што је имовина враћена Задужбини.

Напомињемо да висина закупнина за станове коју одређује држава није тржишна.

У току је поступак за враћање одузете имовине у згради у улици Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8.

У току је поступак за враћање одузетог пословног простора у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, тзв. „Спасићев пасаж“.

Задужбина Николе Спасића је једина задужбина која је успела да јој у поступку реституције (до сада) буде враћен већи део национализоване имовине.

Треба имати у виду да је пок. Никола Спасић оставио своју целокупну имовину за оснивање Задужбине Николе Спасића, с тим да се поклоњене зграде – локали и станови, дају у закуп и од тог прихода остварују циљеви које је навео у свом Тестаменту.

Истовремено је забранио да се зграде које је поклонио и појединачни станови и локали, отуђују или оптерећују на било који начин, како би Задужбина издавањем истих постојала и остваривала циљеве које је он означио у Тестаменту, у неограниченом временском периоду.

Враћањем горе наведене имовине, а нарочито локала, које Задужбина Николе Спасића издаје по тржишним ценама, Задужбина је била у могућности да знатно повећа износ донација.

Задужбина Николе Спасића је у последњих петнаестак година, купила и поклонила здравственим установама широм Србије, медицинске апарате и опрему у износу од преко 845.000 евра, укључујући и донацију Републичком фонду за здравствено осигурање у износу од 12.000.000 динара (100.000 евра), као помоћ у борби против епидемије болести Ковид-19, као и бројне донације у медицинској опреми КБЦ Звездара и Клиници за хирургију „Никола Спасића“ у Београду.

У складу са Тестаментом Задужбина је дала више донација за реновирање Храма Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, а финансира и комплетно осликавање Храма.

Задужбина је 2022. године дала донацију Српској првославној цркви у износу 23.459.020 динара (200.000 евра) за финансирање репрезентативних радова на Храму Светог Саве на Врачару, и то троделне архиволте портала на улазу у Храм.

Управни одбор Задужбине Николе Спасића традиционално, већ 29 година, награђује најбоље студенте сваке године студија и дипломираног студента Медицинског и Пољопривредног факултета Универзитета у Београду доделом плакете и новчане награде. Укупно је до сада награђенo 320 студенaтa, а на име награда је дато 7.936.483 динара.

Обзиром да је Задужбина Николе Спасића основана да са приходима од сопствене имовине – издавањем у закуп, остварује општекорисне циљеве за грађане ове државе, гради болнице и предаје их локалним управама, како би се у истим лечили грађани, купује и донира здравственим установама медицинску опрему и апарате, као и за друге општекорисне циљеве, апсурдно је што држава Задужбину третира, у пореском смислу, као профитну привредну организацију, па је Задужбина тако обавезна да плаћа 20% на име пореза на додату вредност на све донације, да плаћа порез на имовину на своја основна средства – станове и локале, по увећаној цени која важи за привредне организације, иако су те непокретности једини извор прихода који је намењен за давање донација, као и све остале порезе и доприносе које плаћају профитне привредне организације, иако је Задужбина хуманитарна непрофитна организација.

Задужбина је више пута тражила од надлежних органа да буде ослобођена од плаћања ПДВ и других пореза, како би и тај износ који плаћа на име пореза, могао бити употребљен за давање донација.

До сада ниједан такав захтев и молба Задужбине држава није усвојила, иако је пракса у многим државама света да донатор има значајне пореске олакшице за донације које даје.

Верујемо да би, у случају усвајања захтева Задужбине Николе Спасића, усаглашавањем пореске политике ове државе, са добром праксом других држава ослобађања од плаћања пореза на донације, допринела оснивању нових задужбина, на добробит свих грађана ове земље.

У Београду, јануара 2024.

Војин Ђекић, управитељ