Никола Спасић, велики народни добротвор, рођен је 2. новембра 1838. године у Београду.
Почетком 19. века, бежећи од турског јарма, многе породице са југа кренуле су ка граници слободне Србије. Турци су спречавали овакве миграције, па су породице веома дуго путовале, задржавајући се успут по селима и градовима. Такав је случај био и са дедом Николе Спасића, Стојаном и његовом породицом, чије је путовање до Београда трајало скоро две године. На том путу, у Лесковцу, рођен је и отац Николин Спаса Стојановић. У то време је био обичај да синови добијају презиме према очевом имену. Николин деда Стојан са породицом стигао је у ослобођени Београд, негде око 1807. године.
Спасићев деда дао је на занат сва три сина. Николин отац Спаса почео је учење абаџијског заната као једанаестогодишњи дечак, а 1826. године отворио је абаџијску радњу. Оженио се земљакињом из Старе Србије, Магдаленом, која је умрла када је Никола имао само четири године. Спаса се други пут оженио Петријом са којом је имао четири сина и три ћерке, а након смрти Петрије, оженио се удовицом Јеленом, са којом је имао једног сина и две ћерке.
Никола Спасић завршио је први разред гимназије, али због лоше економске породичне ситуације, прво је почео да учи занат код оца. Из очеве радње Никола прелази код стрица Тасе Стојановића, бакалина на Сави, па у кожарску радњу Радована Барловца, која је имала јако развијене везе са нашим варошима у унутрашњости.
После петнаест година проведених на занату Никола отвара сопствену кожарску радњу „Никола С. Спасић“, у Васиној улици (1865), коју је касније преселио у Кнез Михаилову улицу. Почетни капитал радње био је 200 дуката, али то није било довољно, па је први и једини пут у животу позајмио 500 дуката, од Ђоке Јовановића, брате његове прве жене Лепосаве. Никола је према Ђоки Јовановићу сачувао вечиту благодарност. Када је касније Ђока Јовановић остао без игде ичега, Никола га је све до смрти помагао.
Кожарски послови су у то време ишли веома добро. Не само српско сеоско, већ и варошко српско и турско становништво носило је опанке. Никола је сам израђивао опанке и водио радњу уз велику помоћ жене Лепосаве, која је такође била изузетно вредна и скромна. У недостатку простора, опанке је сушио у малој соби иза дућана, у којој су он и Лепосава спавали, ложећи пећ ноћу током целе године, па чак и у летњем периоду, трпећи јару и воњ коже.
Од самог почетка у радњи Николе Спасића знало се колико коштају руке, материјал и остали режијски трошкови, а опанци су се продавали по цени увећаној само за један грош од укупних трошкова израде. Ценкање је било искључено. Због квалитета и прихватљиве цене, број продатих опанака се стално повећавао.
Постепено, уз опанчарски занат, Никола је јако развио и трговину са прерађеном кожом и платном. Продавао је рифове платна, као што је продавао и опанке, увек по утврђеној цени, по принципу зараде од једног гроша по једном рифу (77,8 цм). Платно је куповао по селима од сељанки које су га израђивале. Телалин би најављивао дан његовог доласка, а сам Никола Спасић би долазио колима са коњском запрегом, куповао на хиљаде рифова платна и одмах их стављао у кола. На тим путовањима кочијашу је био плаћен оброк и вино у кафани, а Никола Спасић је пио само воду и јео храну коју је са собом понео. Према свим муштеријама понашао се једнако, а када би дотерао робу, пребројао би муштерије, сабрао количину рифова које муштерије траже и уколико није имао довољно платна, делио га је сразмерно захтевима.
У свом пословању Никола је сав матријал за израду опанака, платно и уопште све ствари које је набављао, куповао за готов новац, добијајући на тај начин 2-3% „каса шконто“. Сматрао је да вересију треба давати свакоме или никоме. У почетку робу није давао на вересију, а касније, почео је да даје робу трговцима на кредит, али увек у мањим количинама. Губитак на позајмицама није пребацивао онима којима је позајмљивао, већ себи што је то чинио. Никада се није тужакао. Није волео лако зарађену пару. Лутријске лозове никада није куповао. Веровао је да када би на њима нешто добио, то не би биле његове паре већ туђе „Туђа пара је ватра у мојој слами. Шта ми то треба?“ Више је волео да дуже држи паре у банкама на штедњи, него да се упушта у несигурне „акционарске авантуре“.
Ни за време српско-турских ратова (1876-1878) радња Николе Спасића није престајала са радом. У Првом српско-турском рату Никола Спасић учествовао је као редов коњаник, а за време Другог српско-турског рата први и једини пут у животу радио је са државом и излиферовао је држави 25.000 пари опанака за војску.
Никола Спасић није пословао са иностранством.
Основни мото Николе Спасића био је: „Ради и штеди, штеди и ради“. Млађима је често говорио: „Не мораш све потрошити што данас зарадиш. Остави нешто на страну, нек се нађе злу нетребало, нико не зна шта носи дан а шта ноћ.“
У жељи да лично води и контролише све разгранатије послове, Никола Спасић је радио по цео дан, па је уз урођену штедљивост и веома скроман начин живота, пару по пару, стекао велико богатство. Када га је један пријатељ запитао: „Одкуд толике паре?“ Николе је одговорио: „Па видиш брате да радим, једнако радим. Зар може човек неимати пара кад ради?“
Уживао је углед не само богатог трговца, већ и честита и мудра човека. Његово мишљење о разним питањима се тражило и уважавало.
Највише је волео да буде у споственој кући, ретко је излазио у кафане. Иако је лично био веома скроман, био је велики естета, што се види из грађевина које је сазидао и завештао, а које имају лепа обележја и споља и изнутра. У то време украшавање зграда у Београду сматрало се за непотребан луксуз.
Никола Спасић престао је да се бави пословима 1899. године.
Женио се три пута. Први пут 1864. године са Лепосавом, сестром Ђоке Јовановића, повереником Мише Анастасијевића, непосредно пре отварања своје прве радње. После шест година супруга Лепосава умире без порода. Други пут оженио се 1873. године Станком-Цајом, ћерком Лазара Милојковића, абаџије из Београда, која је је преминула 1903. године, такође без порода. Трећи пут оженио се 1907. године са Анастасијом-Наком, ћерком почасног конзула Лујановића у Оршави.
Никола је прво сазидао кућу у Добрачиној улици, коју је убрзо продао и купио плац у Кнез Михаиловој улици број 33. На овом плацу подигао је партер и два спрата 1889. године.
Нешто доцније купио је кућу, партер и спрат, на углу Кнез Михаилове и Вука Караџића и дозидао још један спрат.
Године 1910. Спасић је купио још једну кућу у улици Кнеза Михаила број 19. Зграда је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове улице и велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. На целом овом комплексу 1913. године, Никола је подигао нову зграду која избија на две улице и састоји се од партера, два спрата и једног великог пасажа, првог по хронолошком реду у Београду.
Радња Николе Спасића била је преко пута зграде „Слога“ и он је од почетка рада желео да ово имање купи. Имање и зграда били су својина кнеза Александра Карађорђевића. По прогонству кнеза Александра држава је цело ово имање конфисковала, а доцније продала акционарском друштву „Слога“ по коме је и зграда добила име. У згради је била „Београдска касина“ у којој се скупљао најотменији београдски свет, приређиване су забаве и предавања. Пред Балкански рат Никола је купио ово имање и тиме остварио свој дугогодишњи сан.
Управни одбор његове Задужбине срушио је стару зграду „Слога“ и 1930. године подигао величанствену палату која излази на три улице Кнез Михаилову, Краља Петра и Николе Спасића.
Још за живота Никола Спасић издвајао је знатне суме новца ради помоћи српском народу.
Саградио је Храм Св. Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу (1903. године), Ђачко склониште (1908. године) у дворишту Палилулске основне школе у Београду и плаћао све трошкове његовог одржавања и становања сиромашних ученика.
У просторијама Управе монопола (1912. године) отворио је болницу за 50 рањеника. О свом трошку набавио је постеље, постељни прибор, лекове и сав материјал којим једна добро уређена болница треба да располаже. Храна за рањенике у болници спремала се у његовој сопственој кући под надзором његове супруге Наке, која је била и главна болничарка. Много рањенике је и финансијски помогао. Када је из Спасићеве болнице изашао и последњи рањеник, Никола је сав болеснички намештај и сав лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту. За своја залагања и рад у болници Анастасија-Нака одликована је Крстом милосрђа.
Прво црквено звоно, које је из слободне Србије отишло на Југ, послао је воловским колима Никола Спасић у Призрен. Милка Вуловић, правећи се болесна, лежала је на овом звону, сакривеном у слами, да га Турци не пронађу. Никола Спасић, не само у Призрен, већ и у друга места, слао је црквена звона, приличне новчане суме, црквене књиге, путире, крстове, одежде и многе друге ствари.
Деведесетих година 19. века Никола Спасић откупио је и део српског дуга иностранству, па се то може сматрати једном од првих донација за развој Србије.
Сву своју имовину, непокретна имања у улици Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац број 17, Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број 1 и зграду „Слога“, коју је Управни одбор касније срушио и подигао нову у ул. Кнеза Михаила број 47, Николе Спасића 2 и 2а и Краља Петра број 18, готов новац, акције и обвезнице, завештао је српском народу, својеручним тестаментом од 09. 02. 1912. године, којим је основао Задужбину Николе Спасића. Сматра се да је вредност имовине Задужбине Николе Спасића, у то време била приближна вредности Нобелове фондације.
Означеним тестаментом оставио је супрузи Анастасији-Наки летњиковац и виноград на Топчидерском брду у својину, удовичко уживање, доживотно бесплатно коришћење стана у коме су становали, као и право коришћења још три стана у породичној кући у улици Кнеза Михаила број 33, с тим да сва ова права има само до њене евентуалне удаје. Својој родбини завештао је занемарљиво мале суме новца.
Сматра се да је његова последња супруга Нака највише утицала на Николу Спасића да оснује задужбину, па зато и не чуде њене речи, када су јој пријатељи и адвокати саветовали да код суда тражи своје законско право и оспори тестамент, нагласила: „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу?“
Указом краља Александра I одобрен је рад Задужбине Николе Спасића: „Ми, Александар I по милости божијој и вољи народној, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, на предлог Нашег Министра Просвете у договору са Државним Саветом и на основу чл. 3 Закона о задужбинама, одобравамо: Да се оснује задужбина под именом: „Задужбина Николе Спасића за подизање болница и дома за сироте изнемогле српске грађане и на опште привредне циљеве“. Наш Министар Просвете нека изврши овај указ. 04. децембра 1922. год. у Београду. Потпис Краља Александра и потпис Министра Просвете“.
У позним годинама Никола Спасић се са супругом, због ратних збивања, повлачи из Београда у избеглиштво. У Крушевцу 24. августа 1915. године, дивећи се националном отпору нашег народа и херојској слави наше војске, основао је Задужбину „Дом српског народног инвалидског фонда Свети Ђорђе – Задужбина Николе Спасића“ поклонивши своје непокретно имање и зграду у улици Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића број 8. Тиме је изменио тачку 7. Тестамента из 1912. године, којим је ову зграду оставио синовцу Николи С. Спасићу.
Указом Наследника Престола краља Александра I одобрен је рад Задужбине Николе Спасића: „У име Њ. Величанства Петра I, по милости божијој и вољи народној, Краљa Србије, Ми, Александар Наследник Престола, на предлог Нашег Министра Просвете и Црквених Послова, у договору са Државним Саветом и на основу чл. 3 Закона о задужбинама, одобравамо: Да се оснује задужбина под именом „ Дом српског инвалидског фонда Свети Ђорђе – Задужбина Николе Спасића.“ Наш Министар Просвете нека изврши овај указ. 14. септембар 1915. год. у Нишу. Потпис Наследника Краља Александра и потпис Министра Просвете и Црквених Послова, Љуб. М. Давидовић“.
Настављајући пут у избеглиштву, Никола Спасић са супругом, напушта отаџбину и стиже у Грчку, а по избијању револуције у Грчкој против краља Константина, из Пиреја креће на Крф. После само три дана боравка на Крфу, преминуо је 28. новембра 1916. године. Привремено је био сахрањен на Крфу, а чим су прилике дозволиле, априла 1923. године, пренет је у Београд и свечано сахрањен на Топчидерском гробљу, у Храму Св. Великомученика Трифуна, који је као своју задужбину подигао за живота.
Никола Спасић је од 1896. године, па све до смрти, био члан Управног одбора Народне банке. Од 1899. године, па до смрти, био је председник Управног одбора Прометне банке, а од 1913. године био је председник Осигуравајућег друштва Србије. Дуже време био је општински одборник, народни посланик за град Београд, као и председник Хуманог друштва „Краљ Дечански“.
Одликован је Таковским крстом IV степена и орденом Светог Саве III степена.
Библиографија:
- Споменица Николе Спасића, Задужбина Николе Спасића, Београд 1931.
- Привредни летопис Задужбине Николе Спасића, књига 1, Задужбина Николе Спасића, Београд 1936.
- Привредни летопис Задужбине Николе Спасића, књига 2, Задужбина Николе Спасића, Београд 1937.
- Привредни летопис Задужбине Николе Спасића, књига 3, Задужбина Николе Спасића, Београд 1938.
- Софронијевић, Мира: Даривали су свом отечеству, Београд 1995.
Портрети Николе Спасића
У Задужбини се налазе два његова портрета.
Портрет Николе Спасића (допојасни), рађен у техници уља на платну, димензија 78 x 66 см, рад је знаменитог српског сликара академског реализма Уроша Предића (1857-1953), што је и назначено ауторовим потписом тј. монограмом – УП 1926 – у доњем левом углу слике.
Портрет Николе Спасића (у природној величини), рађен у техници уља на платну, димензија 210 x 114 см, рад је знаменитог српског сликара академског реализма Уроша Предића (1857-1953), што је и назначено ауторовим потписом тј. монограмом – УП 1936 – у доњем десном углу слике.
Слика има украсни оквир ширине 16 см са дуборезном орнаментиком, рељефима са сценама и светитељима (Св. Сава и Св. Трифун), аутора Нестора Алексијевског (1877–1969), несумњивих примењено уметничких вредности.
Слике и рам имају својства културних добара.
(Из извештаја Народног музеја у Београду)